Uskršnji zapis apostola

    Iznenadjenjujuce, nigde u Novom Zavetu se ne moze pronaci ikakvo obaveštenje o Uskrsu. U King Djejmsovoj (engleskoj) verziji Biblije (u knjizi Djela Apostolska, glava 12:4), pronadje se rec Uskrs, ali je pogrešno prepisano i kasnije popravljeno u skoro svakim drugim verzijama Biblije.
    Originalna grcka rec ovde je pasha, tacno prevedeno "Prolazak" (praznik naroda Izraela) u prakticno svakoj modernoj verziji Biblije svugde gde se pronalazi ova rec u Svetom Pismu. Ova rec upucuje na Bibijsku Pashu originalno ustanovljenu kada je Bog oslobodio narod Izraela iz robstva iz Egipta (Druga Knjiga Mojsijeva, glava 12:1-14).
    "I rece Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji Misirskoj (Egiptu) govoreci: Ovaj mjesec da vam je pocetak mjesecima, da vam je prvi mjesec u godini. Kazite svemu zboru Izrailjevu i recite: desetoga dana ovoga mjeseca svaki neka uzme jagnje ili jare, po porodicama, po jedno na dom; Ako li je dom mali za jagnje ili jare, neka uzme k sebi susjeda, koji mu je najblizi, s onoliko duša koliko treba da mogu pojesti jagnje ili jare. A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od godine; izmedju ovaca ili izmedju koza uzmite. I cuvajte ga do cetrnaestoga dana ovoga mjeseca, a tada sav koliki zbor Izrailjev neka ga zakolje u vece. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kucama u kojima ce ga jesti. I neka jedu meso iste noci, na vatri peceno, s hljebom prijesnijem i sa zeljem gorkim neka jedu. Nemojte jesti sirovo ni u vodi kuhano, nego na vatri peceno, s glavom i snogama i s drobom. I ništa nemojte ostaviti do jutra; ako li bi šta ostalo do jutra, spalite na vatri. A ovako jedite: opasani, obuca da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak (Pasha) Gospodnji. Jer cu proci po zemlji Misirskoj (Egiptu) tu noc, i pobicu sve prvence u zemlji Misirskoj (Egiptu) od covjeka do zivinceta, i sudicu svijem bogovima Misirskim, ja Gospod. A krv ona bice vam znak na kucama, u kojima cete biti; i kad vidim krv, proci cu vas, te ne ce biti medju vama pomora, kade stanem ubijati po zemlji Misirskoj (Egiptu). I taj ce vam dan biti za spomen, i praznovacete ga Gospodu od koljena do koljena; praznujte ga zakonom vjecnijem" (Druga Knjiga Mojsijeva, Glava 12:1-14).
    Originalni apostoli, od pocetka Novozavetne Crkve do skoro kraja prvog veka, kada je apostol Jovan umro, nisu ostavili apsolutno nikakav zapis o svetkovanju Uskrsa ili o poucavanju drugih na taj rad. Od Isusa do Jovana ni jedan apostol je pruzio niti najmanji znak o proslavi ili zauzimanju obzervacije toga što danas znamo kao Uskršnju nedelju.
    Medjutim, to ne znaci da ranija Crkva nije uopšte obdrzavala ikakve specificne obzervacije. Apostol Pavle, samo 25 godina posle Isusove smrti i vaskrsa jednostavno je rekao clanovima crkve u Korintu da bi trebalo da nastavljaju obzervaciju Pashe kao što je Isus Hrist komandovao.
    Pavle piše: "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noc u koju bivaše predan uze hljeb, i zahvalivši prelomi i rece: uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo cinite meni za spomen. Tako i cašu, po veceri, govoreci: ova je caša novi zavjet u mojoj krvi; ovo cinite, kadgod pijete, meni za spomen. Jer kadgod jedete ovaj hljeb i cašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjuete, dokle ne dodje. Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije cašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj" (Korincanima poslanica prva, Glava 11:23-27).
    Pavle se brinuo da clanovi Crkve Korintske budu pazljivi u obzervaciji Pashe, da urade pravilno, sa poštovanjem i pristojnim ponašanjem i u razumevanjem znacenja.
    Pisma što su apostoli Pavle i Luka, Pavlov putnicki prijatelj i autor knjige Djela Apostolska, regularno spominju obzervaciju nedeljne Subote (Šabat) i Biblijske festivale opisane u Trecoj Knjizi Mojsijevoj, Glavi 23. Ali Uskrs je upadljivo odsutan.
    "Nije dobra hvala vaša. Ne znate li da malo kvasca sve tijesto ukiseli? Ocistite dakle stari kvasac, da budete novo tijesto, kao što ste prijesni; jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos. Za to da praznujemo ne u starome kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u prijesnome hljebu cistote i istine" (Korincanima poslanica prva, Glava 5:6-8).
    "A u Efesu cu ostati do trojicina dne" Još jedan festival po imenu Pentekost na Engleskom (Korincanima poslanica prva, Glava 16:8).
    "I kad se navrši pedeset dana bijahu zajedno svi apostoli jednodušno. I u jedan put postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra, i napuni svu kucu gdje sjedjahu; I pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu" (Djela apostolska, Glava 2:1-4).
    "A kad izlazahu iz zbornice Jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove rijeci u drugu subotu govore" (Djela apostolska, Glava 13:42).
    "A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da cuju rijeci Bozije" (Djela apostolska, Glava 13:44).
    "Prošavši pak Amfipolj i Apoloniju dodjoše u Solun, gdje bješe zbornica Jevrejska. I Pavle po obicaju svome ude k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma, Pokazujuci i dokazujuci im da je trebalo Hristos da postrada i vaskrsne iz mrtvijeh, i da ovaj Isus kojega ja, rece, propovijedam vama, jest Hristos" (Djela apostolska, Glava 17:1-3).
    "A prepiraše se u zbornicama svake subote, i nadgovaraše Jevreje i Grke" (Djela apostolaska, Glava 18:4).
    "A mi se odvezosmo poslije dana prijesnijeh hljebova iz Filibe, i dodjosmo k njima u Troadu za pet dana, i ondje ostasmo sedam dana" (Djela apostolska, Glava 20:6).
    "Jer Pavle nemisli da prodjemo mimo Efes da se ne bi zadrzao u Aziji; jer hidjaše, ako bude moguce, da bude do trojicinu dne (Pentekost) u Jerusalimu" (Djela apostolska, Glava 20:16).
    Pošto Uskrs nije uveo Isus ni apostoli, odakle je onda došao, i kako je dostigao do tolikog priznanja i dela u tradicionalnom hrišcanstvu?

Poreklo Uskrsa

    Nije suviše teško uci u trag iznenadnog i neocekivanog porekla Uskrsa i šta stvarno predstavlja. Mnogo naucnih dela pokazuju da je Uskrs u stvari pre-Hrišcanske ere pobozni praznik, stvoren i razvijen dugo vremena pre Isusa i prenošen do moderne ere prolazeci kroz imperije Vavilona, Persije, Grcke, i konacno Rima.
    Vajnov kompletni Ekspozicijski Recnik Starog i Novog Zaveta belezi: "Termin Uskrs nije iz Hrišcanskog porekla. Ono je još jedna forma od Astarte, jedna titula od Haldejske (Vavilonske) boginje, kraljice neba. Festival Pashe (Prolazak Gospodnji) što su Hrišcani obdrzavali posle apostolskih vremena je nastavljenje Jevrejskog festivala.
    …Od originalnog festivala Pasha, "Uskrs" ima mnogo razlike i distinkcije i uveden je u apostatsku Zapadnu religiju, kao deo pokušanja da se prilagode paganski festivali u Hrišcanstvo" (W.E. Vine, 1985, "Uskrs").
    Aleksandar Hislop, u njegovoj knjizi Dva Vavilona (1959), istraziva poreklo Uskrsa. Pronašao je da se forma Uskrsa obdrzavala u mnogim zemljama, ne samo medju onima što ispovedaju Hrišcanstvo: "Šta upošte znaci termin Uskrs?… Potvrdjuje se da je Haldejskog porekla baš na svom celu. Uskrs je ništa više od Astarte, jedna titula od Beltis, kraljice neba, cije ime, su izgovorili narod Ninevije, Ištar" (s. 103).
    Uskrs i praksa vezana s tim festivalom moze se pronaci u raznim paganskim obredima. Hislop objašnjava da "cetrdeset dana samoodricanja Velikog Posta je direktno pozajmljeno od bogosluzenja Vavilonske boginje" (s. 104). U Egiptu slicni 40-dnevni period samoodricanja "je bilo obdrzavano ekspresno u komemoriciji boga Adonisa ili Osirisa, velikog posrednickog boga" (s. 105).

Pre-hrišcanski prolecni Festival

    Kako se onda 40 dana samoodricanja povezalo sa vaskrsom? Hislop nastavlja: "Medju paganima Veliki Post je izgleda bio prethodno potreban u velikom godišnjem festivalu komemoracije smrti i vaskrsa Tamuza, što se takodje proslavlja s plakanjem i radovanjem" (s. 105).
    Tamuz je bio glavno bozanstvo Vavilona i takodje muz boginje Ištar. Bogosluzenje Tamuza je toliko bilo rasprostranjeno u starim vekovima da se proširilo i u Jerusalim. U Knjizi proroka Jezikilja, Glavi 8:12-18, Bog opisuje ovo bogosluzenje i naziva ga gnušanje, uzas i grozota - nešto odvratno od cega se gadi.
    "Tada mi rece: vidiš li, sine covjecji, šta cine starješine doma Izrailjeva u mraku svak u svojoj pisanoj klijeti? jer govore: ne vidi nas Gospod, ostavio je Gospod ovu zemlju. Po tom mi rece: još ceš vidjeti vecih gadova koje oni cine. I odvede me na vrata doma Gospodnjega koja su sa sjevera; i gle zene sjedjahu i plakahu za Tamuzom. I rece mi: jesi li vidio, sine covjecji? Još ceš vidjeti vecih gadova od tijeh. I odvede me u trijem unutrašnji doma Gospodnjega; i gle, na ulasku u crkvu Gospodnju izmedju trijema i oltara bješe oko dvadeset i pet ljudi okrenutijeh ledjima k crkvi Gospodnjoj a licem k istoku, i klanjahu se suncu prema istoku. Tada mi rece: jesi li vidio, sine covjecji? Malo li je domu Judinu što cine te gadove koje cine ovdje? Nego još napuniše zemlju nasilja i okrenuše se da me draze; I eto drze granu pred nosom svojim. Za to cu i ja uciniti u gnjevu, ne ce zaliti oko moje, niti cu se smilovati, i kad stanu vikati iza glasa u moje uši, ne cu ih uslišiti."
    Vavilonjani su obdrzavali veliki festival svakog proleca da proslavljaju smrt Tamuza i njegov vaskrs vekovima pre nego što je Isus hodao po zemlji (pogledajte "Veza sa Vaskrsom" na kraju ovog clanka). Hislop kombinovano dokumentuje dokazni materijal i pokazuje da poreklo Uskrsa prethodi moderni Hrišcanski festival više od 2000 godina!
    Hislop citira iz petog veka rad Cassianusa, katolickog kaludjera iz Marseja, Francuske, na predmetu da je Uskrs paganski obicaj umesto obzervacija Novog Zaveta. "Trebalo bi da se zna," kaze kaludjer, "da obzervacija cetrdeset dana (Veliki Post) ne postoji, jedino ako perfektnost te primitivne crkve ostane nepovredjen" (s. 104).
    Sir Dzejms Frejzer opisuje ulazak ceremonije Uskrsa u ustanovljenu crkvu: "Kada reflektujemo koliko puta je crkva majstorski neprirodno posadjivala seme nove vere na staro stablo paganizma, mi mozemo pretpostaviti da proslavljanje mrtvog pa vaskrsnutog Hrista na Uskrs je nakalemljeno od slicne ranije proslave mrtvog pa vaskrsnutog Adonisa (grcko ime Tamuza), što se proslavljalo u Siriji u istoj sezoni (Zlatna Grana, 1993, s.345).

Zašto jaja i zecevi?

    Šta bi sa drugim obicajima koji su takodje vezani sa proslavljenjem Uskrsa? Jedan katolicki pisac opisuje kako su jaja i zecevi došli do kontakta sa Uskrsom. Uvidecete brzo izostatak ili uopšte ikakvu vezu ili fusnote ovih obreda s Biblijom: "Jaje je postalo jako popularni Uskršnji simbol. Stvaranje sveta mistika mnogih starih naroda centrira u kosmogonijsko jaje od kog se svemir rodio. U starom Egiptu i Persiji prijatelji su razmenjivali dekorisana jaja na prolecnu ravnodnevicu, u pocetku njihove Nove Godine.
    "Ova jaja su bila simbol plodnosti za njih zato što iz jajeta izlazi zivo stvorenje, to je bilo veliko iznenadjenje narodu starinskih vremena. Hrišcani Bliskog Istoka su usvojili ovu tradiciju, i Uskrsno jaje je postalo religijski simbol. To je predstavljalo grob iz kojeg je Isus izašao u novi zivot" (Greg Dues, Katolicki Obicaji i Tradicije, 1992, s.101).
    Kao jaja, zecevi su došli u vezu sa Uskrsom zato što su potentni simboli povezani sa proslavljenjem starinjskih obicaja plodnosti. Maloj deci je objašnjeno da uskršnja jaja dolaze od uskršnjeg zeke. Zecevi su prehrišcanski simboli plodnosti zbog njihove reputacije da se brzo mnoze. Uskršnji zeka nikada nije imao religijski znacaj" (s. 102).
    Pošteni Biblijski naucnici slobodno priznaju da Isus nikada nije odobrio ovaj prehrišcanski praznik, niti Njegovi apostoli. U potonjim vekovima medju pozvanim Hrišcanima, Uskrs je eventualno zamenuo Pashu, Biblijsku ceremeniju koju su Isus i apostol Pavle ucili Hrišcane da svetkuju.
    Ovo je dostiglo vrhunac sa Carom Konstantinom i Nikejskim saborom - skoro tri veka posle Isusove smrti i vaskrsa.
    Kaze Enciklopedia Britanika: "Konacni sporazum i tvrdnja (kada se pridrzava obicaj ili Uskrs ili Pasha) je bilo jedno izmedju mnogih razloga koje su navele Konstantina da sazove Nikejski sabor u 325-toj godini nove ere… Odluka saveta je bila jednoglasna da Uskrs treba da se drzi Nedeljom, i u istu Nedelju po celom svetu i da niko od sada ne treba da prati slepilo Jevreja" (11to izdanje, s.828-829, "Uskrs").
    Konstantinovo rešenje je bila sudbonosana prekretnica za Hrišcanstvo. Oni koji su ostali sudbonosni prema ucenju Isusa i apostola su postali izagnanici, mala proganjana manjina.
    "Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu prije vas. Kad biste bili od svijeta, onda bi svijet svoje ljubio: a kako nijeste od svijeta, nego vas ja od svijeta izbrah, za to mrzi na vas svijet. Opomonjete se rijeci koju vam ja rekoh: nije sluga veci od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas ce izgnati; ako moju rijec odrzaše, i vašu ce odrzati" (Jevandelje po Jovanu, Glava 15:18-20). Mnogo razlicitih odredjenja verovanja i prakse - preradenih iz starinjskih prehrišcanskih religija, ali obucenih u hrišcanski lik - su se uhvatila medju vecinom.

Šta bi Isus uradio?

    Pošto je Katolicka crkva usvojila Uskrs (sa svim Uskršnjim simbolima) vekovima posle Hristovog vaskrsa, da li bi takodje svi Hrišcani trebalo da slave ovu slavu i da uce druge da tako isto rade?
    Da odgovorimo na ovo pitanje, treba se vratiti do naslova ovog clanka, "Da li bi Isus Hrist Svetkovao Uskrs?"
    On sigurno je mogao to da nam kaze. Takodje su mogli i apostoli, njihovo ucenje i doktrina su sacuvani za nas u Bibliji, u knjizi "Djela Apostola", gde su pisali apostoli Pavle, Petar, Jakov, Juda, i Jovan. Ali nigde se moze pronaci ni najmanji znak koji moze podrzati Uskrs ili nešto što imalo lici na njega. Šta se moze pronaci, kao što smo vec pokazali, je cisto uputstvo od Isusa i Pavla da se obdrzava Pasha i druge Biblijske - prave Hrišcanske - obzervacije.
    Sveto Pismo ne podrzava ovaj predhrišcanski obicaj i, u stvari, strogo kritikuje ovakve obzervacije. Zato što Sveto Pismo strogo kritikuje, osudjuje pagansku praksu i sluzbu laznih bogova (Peta knjiga Mojsijeva, Glava 12:29-32), znamo da Bog Otac i Sin Isus nemaju nikakav interes za Uskrs, niti su ga odobrili.
    "Kad istrijebi Gospod Bog tvoj ispred tebe narode ka kojima ideš da naslijediš zemlju njihovu, i naslijedivši je kad se nastaniš u zemlji njihovoj. Cuvaj se da se ne uhvatiš u zamku pošavši za njima po što se potru ispred tebe, i da ne potraziš bogova njihovijeh, i receš: kako su ovi narodi sluzili svojim bogovima, tako cu i ja ciniti. Ne cini tako Gospodu Bogu svojemu; jer oni ciniše svojim bogovima sve što je gadno pred Gospodom i na što on mrzi; jer su i sinove svoje i kceri svoje sazizali bogovima svojim. Što vam god ja zapovjedam sve drzite i tvorite, niti što dodajte k tome ni oduzmite od toga" (Peta knjiga Mojsijeva, Glava 12:29-32).
    Isus, u stvari, je dijametralno suprotan religijskim obicajima koji pretpostavljaju da su za Njegovu cast stvari ukorenjene u bogosluzenju laznih bogova. On cisto objašnjava razliku izmedju poštovanje prema Bogu i poštovatnju prema ljudima.
    "A on odgovarajuci rece im: dobro je prorokovao Isaija za vas licemjere, kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju uceci naukama, zapovjestima ljudskijem. Jer ostaviste zapovijesti Bozije, a drzite obicaje ljudske…Dobro ukidate zapovijest Boziju da svoj obicaj sacuvate" (Jevandelje po Marku, Glava 7:6-9).
    Uskrs je tradicija ljudska, ne zapovest Bozija. Ali je više od toga. Ona je paganska ljudska tradicija, koja kao druge tradicije što obuhvataju bogosluzenje laznih bogova, što je odvratno pravom Bogu. Isus i Njegovi apostoli nikada ne bi odobrili drzanje Uskrsa zato što meša paganizam sa pretpostavljenim Hrišcanskim simbolima i obicajima. Ono je ukorenjeno u starinske predhrišcanske obzervacije mnozenja i plodnosti koji nemaju nikakve veze sa Isusom.
    U stvarnosti, najvece opreme povezane sa Uskrsom otkrivaju da taj praznik je u stvari prevara nesumnjicavog i dobronamernog naroda. Bog hoce da sluzimo duhom i istinom, ne da preradujemo starinske obicaje koje su upotrebljavani da sluze i poštuju druge bogove.
    "Ali ide vrijeme, i vec je nastalo, kad ce se pravi bogomoljci moliti ocu duhom i istinom, jer otac hoce takovijeh bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole" (Jevandelje po Jovanu, Glava 4:23-24).
    Takodje isto podešavanje vremena dogadjaja koji su upotrebljavani da opravdaju proslavu Isusovog vaskrsa na Nedelju ujutro - da je On bio razapet posle podne na Veliki Petak i vaskrsao pre zore u Nedelju ujutro - što se moze dokazati kao pogrešno, kao što pregled Svetog Pisma pokazuje.
    Za one koji vole precizni dokaz da je On zaista Mesija i Spasitelj celog covecanstva, Isus daje obecanje: "A on odgovarajuci rece im: rod zli i preljubotvorni trazi znak; i nece mu se dati znak osim znaka Jone proroka. Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noci: tako ce biti i sin covjecij u srcu zemlje tri dana i tri noci" (Jevandelje po Mateju, Glava 12:39-40).
    Pokušajte ako mozete, u stvarnosti, nemoguce je da se izbroje tri dana i tri noci od posle podne Velikog Petka do jutra u Nedelju pre izlaska sunca. Najviše se moze izbrojati jedan i pola dana. Ili je Isus pogrešio, ili su pogrešili oni što tvrde da je razapet u petak posle podne i vaskrsnuo u Nedelju pre zore. Nemoguce su obadve izjave, ili jedna je tacna ili druga.

Isusovo uputstvo ostaje dosledno

    Ako bi Isus hodao prašnjavim putevima Galileje danas, da li bi svetkovao Uskrs? Sigurno ne. Ali to be bilo dosledno zato što se On ne menja. "Isus Hristos juce je i danas onaj isti i va vijek" (Jevrejima poslanica, Glava 13:8). Na primer, On bi godišnje obdrzavao Pashu na isti nacin kao što je ucio Njegove pratioce da obdrzavaju.
    "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noc u koju bivaše predan uze hljeb, I zahvalivši prelomi i rece: uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo cinite meni za spomen. Tako i cašu, po veceri, govoreci: ova je caša novi zavjet u mojoj krvi; ovo cinite, kadgod pijete, meni za spomen. Jer kadgod jedete ovaj hljeb i cašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dodje" (Korincanima poslanica prva, Glava 11:23-26).

Veza sa vaskrsom

    Kako je starinsko svetkovanje boga i boginje došlo u vezu sa smrcu i vaskrsom Isusa Hrista? Premda su detalji izgubljeni vremenom, blizi pogled okoline njihove starinske mitologije pomaze nam da razumemo kako su paganske prakse prezivele popularne Uskršnje odredbe.
    Dve od najranijih sacuvanih zapisa bozanstva su od vavilonskog boga plodnosti Tamuza i boginje Ištar. Svake godine za Tamuza "se verovalo da je umro, prolazeci iz vesele zemlje u tmurni podzemni svet…" (Sir Dzejms Frejzer, Zlatna Grana, 1993, s.326).
    Sezonski ciklus je povezan sa predpostavljenom godišnjem smrti i vaskrsom Tamuza. "Pod imenima Osiris, Tamuz, Adonis, i Atis, Egipcani i narod Zapadne Azije predstavljali su godišnje truljenje i ozivljenje zivota… što su olicili kao boga koji je svake godine umro i ponovo ustao iz smrti. U imenu i detaljima obredi su razliciti od mesta do mesta: suštinski su isti" (s. 325).
    Mnogi od ovih obreda okrecu se oko pobude povratka mrtvog Tamuza. Jedna od ovih ceremonija je zapisana u Knjizi proroka Jezikilja, Glave 8:14, gde je Jezikilj video odvratan vid - zene placu za Tamuzom baš na vratima doma Gospodnjega. "I odvede me na vrata doma Gospodnjega koja su sa sjevera; i gle zene sjedjahu i plakahu za Tamuzom."
    Ekspositorski Biblijski Komentar kaze o ovom stihu: Tamuz, kasnije povezan sa Adonisom i Afroditom po imenu, je bio bog plodnosti i kiše… U sezonskom mitološkom ciklusu, on je umro rano u jesenu kada zelenilo uvene. Njegovo ozivljenje, od plakanja zene Ištar, je primeceno u pupoljcima u prolecu i plodu zemlje. Ovakvo obnovljenje je bilo podsticano i proslavljeno sa nemoralnim festivalima plodnosti… zene su plakale, zalile smrt Tamuza. Mozda su takodje pratili obred zene Ištar, koja place za ozivljenje muza Tamuza" (Ralf Aleksandar, Vol. 6, 1986, ss. 783-784).
    Dok se bogosluzenje Tamuza i Ištar širilo u Sredozemnu oblast, ukljucujuci teritoriju biblijskog Izraela, taj par je postao poznat i obozavan pod drugim imenima - Val i Astarte (Aštoret), Atis i Cajbela, i Adonis i Afrodita.
    "I sinovi Izrailjevi, ciniše što je zlo pred Gospodom, i sluziše Valima. I ostaviše Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje Misirske (Egipta), i podjoše za drugim bogovima izmedju bogova onijeh naroda koji bijahu oko njih, i klanjaše im se, i razgnjeviše Gospoda. I ostaviše Gospoda, i sluziše Valu i Astarotama. I razgnjevi se Gospod na Izrailja, i dade ih u ruku ljudima koji ih plijenjahu, i prodade ih u ruke neprijateljima njihovijem u naokolo, i ne mogoše se više drzati pred neprijateljima svojim. Kuda god polazahu, ruka Gospodnja bješe protiv njih na zlo, kao što bješe rekao Gospod i kao što im se bješe zakleo Gospod; i bijahu u velikoj nevolji" (Knjiga o sudijama, Glava 2:11-15).
    "I cinjahu sinovi Izrailjevi što je zlo pred Gospodom, i zaboraviše Gospoda Boga svojega i sluzahu Valima i lugovima. Za to se razgnjevi Gospod na Izrailja, i dade ih u ruke Husan-Risatajimu caru Mesopotamskom; i sluziše sinovi Izrailjevi Husan-Risatajimu osam godina" (Knjiga o sudijama, Glava 3:7-8).
    "A sinovi Izrailjevi opet ciniše što je zlo pred Gospodom, i sluziše Valima i Astarotama, i bogovima Sirskim, i bogovima Sidonskim, i bogovima Moavskim, i bogovima sinova Amonovijeh i bogovima Filistejskim; i ostaviše Gospoda i ne sluziše mu. Za to se razgnjevi Gospod na Izrailja, te ih dade u ruke Filistejima i u ruke sinovima Amonovijem" (Knjiga o sudijama, Glava 10:6-7).
    "I kad ostarje Solomun, zene zanesoše srce njegovo za tudjim bogovima; i srce njegovo ne bi cijelo prema Gospodu Bogu njegovu kao što je bilo srce Davida oca njegova. I Solomun hodjaše za Astartom, boginjom Sidonskom, i za Melhomom, gadom Amonskom. I rece Jerovoamu: uzmi deset komada; jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: evo istignucu carstvo iz ruke Solomunove, i dacu tebi deset plemena. Jer ostaviše mene i pokloniše se Astaroti boginji Sidonskoj i Hemosu bogu Moavskom i Melhomu bogu sinova Amonijevih, i ne hodiše putovima mojim cineci što je pravo preda mnom, uredbe moje i zakone moje, kao David otac njegov" (Prva knjiga o carevima, Glava 11:4-6, 31,33).
    "I cinjaše Ahav sin Amrijev što je zlo pred Gospodom, više od svijeh koji bijahu prije njega. I malo mu bijaše što hodjaše u grijesima Jerovoama sina Havatova, nego se još ozeni Jezaveljom kcerju Etvala cara Sidonskoga, i otide, te sluzaše Valu i klanjaše mu se. I nacini oltar Valu u domu Valovu koji sazida u Samariji. I nacini Ahav gaj, i ucini Ahav više od svijeh careva Izrailjevih koji biše prije njega, da bi razgnjevio Gospoda Boga Izrailjeva" (Prva knjiga o carevima, Glava 16:30-33).
    "I pocinu Josafat kod otaca svojih, i pogreboše ga kod otaca njegovijeh u gradu Davida oca njegova; a na njegovo se mjesto sacari Joram sin njegov. Ohozija sin Ahavov zacari se nad Izrailjem u Samariji sedamnaeste godine carovanja Josafatova nad Judom; i carova nad Izrailjem dvije godine. I cinjaše što je zlo pred Gospodom, i hodjaše putem oca svojega i putem matere svoje i putem Jerovoama sina Navatova, koji navede na grijeh Izrailja. I sluzaše Valu i klanjaše mu se, i gnjevljaše Gospoda Boga Izrailjeva sa svijem kako je cinio otac njegov" (Prva knjiga o carevima, Glava 22:51-54).
    U svojim razlicitim oblicima, bogosluzenje Tamuzu-Adonisu-Atisu proširilo se oko Rimske Imperije, ukljucujuci i Rim. Dok se Hrišcanstvo širilo kroz imperiju, religiozni rukovodioci su ocigledno spojili obicaje i prakse povezane sa ovim starinskim "vaskrsnutim" bogom i usredsredili ih na vaskrsnutog Bozijeg Sina.
    U ovom obziru Uskrs je pratio uzor Bozica, jer Bozic je vec zvanicno bio odobren i dobro primljen u crkvu. "Pobude ovakvih vrsta mogucno su upucivali crkvenu vlast da prilagodi Uskršnji festival o smrti i vaskrsu njihovog Boga na festival o smrti i vaskrs još jednog azijskog boga, što pada u istoj sezoni. Sadašnji Uskršnji obicaji koji se još proslavljaju u Grckoj, Siciliji i Juznoj Italiji odnose se u nekim aspektima mnogo u slicnosti sa obicajima Adonisa…Crkva je mozda po savesti prilagodila nove festivale ovog paganina u nameri da privuce nove duše Isusu" (Frejzer, s. 359).

    (Izvod iz knjige Praznici ili Sveti dani: Da li je ozbiljna stvar koje dane drzimo? Za download ili za besplatnu kopiju, kliknite na: http://www.gnmagazine.org/booklets (za sada neprevedeno na Srpski).